29 JANUAR, KONFERENCIJA ZA NOVINARE, MEDIJA CENTAR, BEOGRADMOJI PRONALASCI NA KOSOVU U VEZI RATNIH ZLOČINA TOKOM 1998-99.

PREDAVANJE U BEOGRADU

Kratka naracija o ratnoj dokumentaciji koju sam prikupio i predlog kako je korisno upotrebiti u budućnosti.



Zašto radim ovu prezentaciju?

Dakle, u Julu 1999. godine Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) i Norveška crkvena pomoć (NCA) unajmili su me kao koordinatora za hitan program pod nazivom

,, Uklanjanje ljudskih leševa iz bunara“

Nisam mnogo znao o Kosovu pre nego što sam prihvatio posao koordinatora. Za nas u Skandinaviji to područje je predstavljalo deo Jugoslavije. Najbliži kontakt koji sam imao sa ljudima iz Jugoslavije bio je 1997. godine kada sam pomogao srpskom doktoru, ponudivši mu smeštaj u mom stanu u Oslu za vreme njegovog studiranja norveškog jezika – pripremao se za ispit koji mu je bio potreban kako bi mogao da se bavi medicinom u Norveškoj. Doktor je bio prijatelj moga prijatelja.

Slika 1.

fig2

Vratimo se nazad na Kosovo.

Osetio sam se primoranim da se pozabavim ovim problemom ratnih zločina na Kosovu jer sam došao do informacija dok sam radio na projektu sa UNHCR-om i Norveškom crkvenom pomoći (NCA). Poslao sam moj izveštaj Privremenoj administrativnoj misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) i UNHCR-u ali ništa nije preduzeto po tom pitanju. 2001. godine vratio sam se na Kosovo radi daljeg istraživanja. Ostajao sam tamo po 3-4 meseca svake godine u periodu od tri godine i 2005. godine objavio sam svoju prvu knjigu. Dødsbrønnene i Kosovo, prevedeno na engleski (Kosovo:The wells of Death (2006), prevedeno na srpski (Kosovo: Bunari smrti)).

Činjenica da UNMIK ništa nije preduzeo po ovom pitanju zaintrigirala me je da saznam kako se upravlja stvarima u Ujedinjenim Nacijama (UN)/UNMIK-u koje imaju izvršno pravo a koje je generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Kofi Anan dao upravnom licu pod nazivom Specijalni predstavnik generalnog sekretara (SRSG). Mislim da je Kosovo postalo prvi protektorat Ujedinjenih nacija u istoriji.

Takođe, imao sam na umu kako ljude sa Kosova tako i iz Srbije. Šest godina je prošlo od rata a rodbine žrtava i preživelih iz masakra nisu imali nikakve informacije o sudbinama njihovih voljenih koji su nestali.

Zbog načina na koji je UNMIK prenosio informacije ljudima na Balkanu, znao sam da nije mnogo učinjeno kako bi se obelodanili događaji tokom rata na Kosovu 1998-99. godine.

Ljudi na Kosovu i u Srbiji morali su da imaju istinite i validne informacije kako bi ikakav proces pomirenja bio moguć. Saznao sam od albanske omladine da nisu imali nikakve informacije o ratu a kasnije sam saznao i od strane srpske omladine da ni oni nisu znali šta se desilo tokom rata na Kosovu 1998-99. godine. Omladina kako na Kosovu tako i u Srbiji je želela da napusti svoje zemlje jer nisu videli nikakvu budućnost u njima. Takođe nije postojao nikakav uvid u političke procese i samim tim oni nisu bili svestni šta se dešava.

Moje mišljenje je da bi Srbija mogla da se angažuje zajedno sa Kosovom kako bi pokrenuli proces uspostavljanja zajedničke istine o ratnim zločinima na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine, počinjenih od svih strana uključenih u sukobu, i odatle da potraže pomirenje i oproštaj ili kao što je to rekao Generalni sekretar Kofi Anan u Junu 1999. godine kada je UNMIK preuzeo Kosovo, da zacele rane.

Kako ništa nije preduzeto oko otkrivanja istine, rešio sam da saznam šta se desilo na Kosovu 1998-99. godine i da predložim način za izlaz iz ove pat pozicije u kojoj su se našli. Ispod možete videti rezultate.

Sve je počelo kada me je prve nedelje Jula 1999. godine Norveška crkvena pomoć (NCA) pozvala na sastanak. Na sastanku, oni su prikazali svoj projekat hitne pomoći, koji im je dodeljen od strane UNHCR-a. Zadatak je bio da se izvade leševi iz bunara širom Kosova, da se identifikuju, da se pošalje izveštaj nazad UNHCR-u i Haškom tribunalu (ICTY -Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju/ Haški tribunal) , da se tela sahrane i da se bunari očiste tj. ponovo vrate u funkciju. Odmah nakon povlačenja Srpskih civila i vojske sa Kosova u junu 1999. godine, brojne poruke su upućene UNHCR-u o leševima u bunarima.

Slika 2.

fig 4

Mnogo ljudi je nestalo juna 1999. godine, samim tim otkrivanje identiteta ljudi u bunarima je postalo prioritet. Haški tribunal i UNHCR su dali izjavu da se samo međunarodni timovi sudskih medicinara ili međunarodni timovi sastavljeni radi specifičnih zadataka mogu baviti mrtvim ljudima u masovnim grobnicama i na sličnim lokacijama.

Lekcije naučene iz predhodnih konflikata u bivšoj Jugoslaviji su nedvosmisleno govorile da je ovo najbolji način da se izbegnu optužbe o lažiranju rezultata od strana uključenih u sukobe.

Masovne grobnice u Srbiji sa telima kosovskih albanaca, koji su ekshumirani iz masovnih grobnica na Kosovu i prevezeni kamionima, smeštene su na sledećim mestima u Srbiji kako bi se sakrila tela – jer bez njih nema nikakvih dokaza o počinjenim zločinima:

  1. Batajnica

  2. Peruća

  3. Petrovo Selo

  4. Raška

Slika 3.

fig 5

Glavni izvori informacija:

Važan zadatak na početku mog projekta je bilo pronalaženje validnih izvora informacija, dokumenata i zapisa, kako niko kasnije ne bi sumnjao u njihovu istinitost.

Međutim, KFOR i UNMIK su imali poteškoća u pronalaženju dokumenata i zapisa u opštinskim i gradskim arhivima. Srpske vlasti su odnele razne arhivirane spise iz opština i gradova prilikom odlaska sa Kosova u Junu 1999. godine.

UNMIK, UNHCR i glavne Nevladine organizacije (NGO) morale su da krenu od nule kako bi obezbedili validna dokumenta i zapise o mrtvima i nestalima kao i o ljudima koji su proterani. Za međunarodnu zajednicu ovo je bio ogroman zadatak koji je u praksi zadavao mnogo problema. Više od pola populacije je imalo problema sa ličnom identifikacijom jer su im bukvalno oduzeli svu imovinu i ličnu dokumetaciju tokom pljačkanja kada su silom proterani sa Kosova 1998-99. godine. Ovo je otkriveno na Haškom sudu tokom suđenja vođama Miloševićevog režima, a OEBS (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju/OSCE) u svojim izveštajima u tomu I i tomu II pokazuje isti šablon.

Ovi novoformirani spisi na nivou opština i države stvorenih od strane UNMIK-a, UNHCR-a, Haškog tribunala, OEBS-a i nevladinih organizacija postali su glavni izvori za moje istraživanje:

Slika 4.

  • ICRC – Nestale osobe vezane za događaje na Kosovu, Treće izdanje, Februar 2004. godine

  • ICTY (Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju/ Haški tribunal)

  • OMPF/UNMIK (Kancelarija za nestala lica i sudsku medicinu/ UNMIK)

  • Fond za humanitarno pravo, Beograd, „Sudbina nestalih Albanaca na Kosovu“ (ekshumacije i obdukcije tela nađenih u masovnim grobnicama u Srbiji – izdato Novembra 2005. godine

  • OSCE, Kosovo: kako viđeno, tako rečeno – Analiza OEBS Verifikacione misije prvi i drugi tom Stanje ljudskih prava, Novembar 1999. godine.

  • Fond za humanitarno pravo, Beograd, „Podujevo 1999 – Van svake sumnje“ 2006. godina.

  • Martinsen, Josef –Dødsbrønnene i Kosovo 2005 (na engleskom – Kosovo: The Wells of Death, 2006).(na sprskom: „ Bunari smrti na Kosovu”)

Imao sam puno poverenje u ovih sedam glavnih izvora informacija koji su bili i međunarodno priznati. Za mene je ovo bilo ključno za prihvatanje ovog zadatka.

Takođe trebali su mi dopunski izvori i izvori kontorle kvaliteta za koje sam koristio:

Slika 5.

  • SOLJPS (Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda, Priština)

  • Arhive Kosovskih Opština

  • HRW (Human Rights Watch) – neovisna, nevladina organizacija koja se zauzima za zaštitu i promovisanje ljudskih prava

  • MKG (Međunarodna krizna grupa, Brisel)

  • NPWJ (No Peace Without Justice) – međunarodna nevladina organizacija

  • Predmet br. IT/99/37/PT Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 2001

  • Predmet br. IT/05/87/PT Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 2006

  • Đorđević, Svetlana, Svedočanstvo o Kosovu (Hell Mountain) 2003

  • ,,Milošević u ratu i u Hagu“ (dokumentacija iz sudskih postupaka tokom tri godine) autor: Nilsen, Kjel Arild (2007) Norveški novinar i publicista

Prvih sedam navoda su povezani sa ubijanjem civila i izjavama vezanim za opštu situaciju tokom rata od 1998 do 1999. godine.

Osmi navod je knjiga napisana od strane srpkinje koja je pet godina živela u Kosovo Polju i bila vozač taksija od 1994. do 1999. godine. Njeni opisi o dešavanjima u tom periodu potvrđuju ugnjetavanje i zlodela učinjena nad kosovskim Albancima. Zbog progona i pretnji smrću koje je dobijala nakon izdavanja knjige u Srbiji, pruženo joj je utočište u Norveškoj.

Deveti navod se odnosi na Norveškog novinara koji je tri godine prisustvovao suđenju bivšem predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću u Hagu. Njegova knjiga predstavlja dobru sliku tadašnjih događaja i potvrđuje terenske nalaze.

Moji pronalasci i priče o ratnim zločinima su jedan od doprinosa u potrazi za istinom o tamošnjim događajima.

Epilog

Ovaj deo prezentacije se odnosi na moje lično iskustvo i mišljene nakon višegodišnjeg kontakta sa ljudima na Kosovu, u Srbiji i Makedoniji. Takođe se odnosi i na članke i izveštaje o stvarnim događajima podnetih od strane novinara i izveštača tokom godina.

Moje mišljenje je da se ova trilogija može upotrebiti u edukativne svrhe. Ona je sveobuhvatna i kompaktna prezentacija sa upotrebom kako knjige tako i filma kao medijuma. Jedna od suštinskih stvari je kreiranje Komisije za istinu koja će se baviti problemom mrtvih i nestalih i saznavanjem istine o onome što se desilo.

Želeo bih da vam ispričam nešto o stanju Norveške nakon Drugog svedskog rata 1945. godine. Imali smo mnogo političkih partija koje su sačinjavali ljudi koji su ili učestvovali u samom ratu ili su bili zarobljenici Nacističke Nemačke i svi su tvrdili kako znaju šta je potrebno kako bi se ponovo izgradila ratom uništena Norveška.

Međutim, političari su ubrzo shvatili su da bi trebalo da iskoriste ideje iz svih političkih partija kako bi napravili zajedničku osnovu za ponovno izgrađivanje države. Tako su tokom narednih pet do deset godina političari manje više radili zajedno u svim političkim sferama kako bi izrgradili državu i pomogli narodu. Transparencija u njihovom poslovanju je bila ključni deo tokom tih godina jer bez nje nikakva saradnja nije mogla da se desi.

Svi političari su uglavnom izbegavali pažnju javnosti i nisu zloupotrebljavali svoj položaj u vladi i parlamentu.

Nasuprot tome, po mom mišljenju, političari u Srbiji nisu sarađivali kako bi formirali funkcionalnu državu posle Miloševićevog režima već su počeli da se međusobno sukobljavaju na svim nivoima, bukvalno pucajući jedni na druge.

Ono što je meni privuklo pažnju je odsustvo transparentnosti i otvorenosti što je verovatno stvorilo nesigurnost među ljudima. Kada političari misle više o sopstvenom dobru nego o dobru države i naroda situacija se uglavnom završi sa međusobnim sukobima i kontra-produktivnim političkim delanjem.

Političari su davno trebali da se pozabave ovim pitanjem, posebno nakon presude Haškog tribunala protiv Miloševićevog režima.

Ako se političari ovim ne pozabave danas vaša deca i unučići će biti u gubitku u budućnosti jer neće znati svoju savremenu istoriju ili će znati neistinitu verziju iste.

Na svojoj internet stranici www.kosovotrilogy.com imam predlog formiranja Komisije za istinu kako bi se razdanila dešavanja na Kosovu. Smatram da je ovo jedini način da se Balkan dogovori oko događaja na Kosovu i da se na taj način pripreme za bolju budućnost svoje dece i unučića.

U narednih 69 minuta prikazaću vam film pod nazivom ,,Proces nakon rata“. Ovo je film režisera Evalda Oterstada, Aminda produkcija, Norveška.

U poslednjih 50 minuta ću odgovarati na vaša pitanja i slobodno se poslužite kafom.

Oslo, 27.01.2015

Josef Martinsen