Odgovor na kritiku Kristijana Kahrsa / 26.03.2015. godine

Uvod

Dobar prijatelj me je pre neki dan upitao da li ću da odgovorim na negativan članak koji je Norvežanin, Kristijan Kahrs, objavio u vezi sa mojim zapisima o ratnim zločinima na Kosovu počinjenim nad civilnim Albancima od strane Miloševićevog režima u periodu od 1998. – 1999. godine; detaljnije na: http://sorryserbia.com/2015/josef-martinsen-debunked. Odgovorio sam prijatelju da izjave i tvrdnje Kristijana Kahrsa nemaju nikakvu verodostojnost. Prijatelji su me, kako u Norveškoj tako i u Srbiji, upozorili na njega pre mog puta za Beograda, u jesen 2013. godine. Rečeno mi je da je Kristijan Kahrs vremenom prisvojio jake karakteristike srpskog nacionaliste. Ljudi u njegovom okruženju su mi rekli da je imao bliski kontakt sa članovima nacionalističke i ekstremističke organizacije ,,Obraz“ koja je 2012. godine zabranjena u Srbiji. Moj lični kontakt sa Kristijanom Kahrsom od jeseni 2013. godine me je ubedio da su epiteti dodeljeni njemu, a na koje sam bio upozoren pre mog polaska u Srbiju, zaista tačni. Dodaću i da je on neka vrsta ispitivača na sastancima i kao da poseduje nizak stepen samouverenja. Nadam se da će ovaj članak poslužiti kao zrelo obrazovanje za gospodina Kahrsa.

Sa prethodno pomenutim iskustvom, rešio sam da u nastavku predstavim svoj odgovor Kristijanu Kahrsu na njegov članak u vezi mojih nalaza o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu od 1998. do 1999. godine od strane srpskih vlasti pod upravom bivšeg predsednika Slobodana Miloševića. Ovi nalazi su potvrđeni presudama protiv Miloševićevog režima od strane Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, 2009. godine. Ovaj članak može biti od koristi i za nove čitaoce kao i za mlađe generacije koje se ne sećaju zloupotreba i zločina počinjenih u periodu od 1998. do 1999. godine.


Izuzetno mi je drago da su uz pomoć mog doprinosa, zločini nad civilnim Albancima, Srbima i Romskim narodima uvršćeni u dnevni red prilikom izlaganja ratnih zločina na Kosovu tokom 1998. – 1999. godine; detaljnije na www.kosovotrilogy.com . U mojoj dokumentaciji nisam pravio nikakve razlike među različitim etničkim grupama. Za mene oni svi predstavljaju moje srodnike. Zločini su počinjeni na Kosovu i uglavnom od strane Srba tokom Miloševićevog režima, a trenutne srpske vlasti još nisu priznale ove zločine. Izuzetno je značajno da nove generacije saznaju pravu i istinitu verziju ratnih zločina na Kosovu tokom Miloševićevog režima. Srpski vojnici, oficiri, policajci kao i paravojne snage koji su davali naređenja ili lično povukli okidač u zločinima nad decom, ženama i muškarcima, kako mladim tako i starim, još nisu odgovarali za svoja krivična dela. Na hiljade civilnih Albanaca, i manji broj civilnih Srba i Roma, još se vode kao nestali. Postoji velika verovatnoća da se ovi ljudi nalaze u nekim od masovnih grobnica na Kosovu ili u Srbiji. Nadam se da će Srbi i Albanci koji su učestvovali u zlodelima istupiti i reći šta znaju o zločinima kao i gde su nestali sahranjeni. Prestupnici koji poseduju informacije o gore pomenutom mogu me kontaktirati na sledeću email adresu: post@kosovotrilogy.com. Sve informacije će biti poverljive.


Moje angažovanje oko konflikta na Kosovu tokom 1998. – 1999. godine počelo je saradnjom sa Visokim komitetom Ujedinjenih Nacija za izbeglice (UNHCR) preko Norveške Crkvene pomoći (NCA) u Norveškoj kada su me unajmili da organizujem akciju vađenja leševa iz bunara na Kosovu od jula 1999. do marta 2000. godine. 2005. godine u Norveškoj sam izdao knjigu ,,Dødsbrønnene i Kosovo” (,, Kosovo: Bunari smrti“). Na spostvenu inicijativu, rešio sam da u jesen 2006. godine priložim dokumentaciju o četiristotine pronađenih masovnih grobnica koje su bile prijavljene Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija od strane Glavnog tužioca Haškog tribunala, Karle Del Ponte u Novembru 1999. godine. Više od deset hiljada civilne dece, žena i muškaraca pronađenih u masovnim grobnicama zaslužili su da im se posveti pažnja. Ni Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) kao ni lokalne vlasti na Kosovu nisu načinile nikakve napore kako bi zabeležile ove zločine.

Kada su oružani sukobi između Srba i Kosovskih Albanca prestali u proleće 1999. godine, uglavnom zahvaljujući intervenciji NATO-a pod vođstvom Amerike i Velike Britanije, veliki broj masovnih grobnica je otvoren od strane Srpskih vlasti u cilju uklanjanja dokaza o ratnim zločinima koje su počinili. Leševi iz mnogobrojnih masovnih grobnica su izvađeni i prevezeni kamionima u Srbiju gde su ponovo sahranjeni u masovnim grobnicama na najmanje pet novih lokacije – najpoznatija je u Batajnici, nekoliko kilometara od centra Beograda i u Raškoj u južnom delu Srbije, blizu Kosova.

Metoda i obim prikupljanja informacija o umrlim i nestalim.

Uglavnom postoje tri priznate metode za sprovođenje prikupljanja informacija na ovu temu:

1. Dokumentacija i liste sa imenima izdate od strane UNMIK-a, UNHCR-a, Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i od strane međunarodno priznatih nevladinih organizacija kao što je Crveni Krst koji je bio na lokaciji pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija.

2. Fizički dokazi prikupljeni na samim lokacijama tokom intervjua (ovaj vid zahteva podršku, kako za ljude tako i za sredstva, od strane velike organizacije).

3. Kombinacija prve i druge metode (zahteva podršku, kako za ljude tako i za sredstva, od strane velike organizacije).

Moj izbor za prikupljanje podataka je bio prvi metod. 2006. godine postao sam svestan da Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), formirana 1999. godine, nije preduzela nikakve korake kako bi obezbedila informacije u vezi, predhodno pomenutih, četiristotine masovnih grobnica. Crveni krst i ostale nevladine organizacije su se postarale da se što više informacija prikupi o mrtvim i nestalim civilima a ja sam dobio primerke tih listi i iskoristio ih u svojim zapisima. Pošto sam radio sam, bez ikakve finansijske podrške, bilo mi je važno da koristim dokumentaciju koja je već postojala i koja je u to vreme iz ,,prve ruke“ opisivala situaciju oko registrovanja mrtvih i nestalih civila. U svojoj knjizi ,,Šta se desilo na Kosovu 1998-1999. godine“, naveo sam izvor odakle sam dobio dokumentaciju o mrtvim i nestalim.

Obim i forma prikupljanja se obično određuju pre nego što se sam posao započne i to na dva načina:

1. Prikupljanjem podataka o mrtvim i nestalim ljudima koje je validno za određeni cilj – u mom slučaju to su četiristotine masovnih grobnica gde su samo civili sahranjeni.

2. Prikupljanjem podataka o mrtvim i nestalim koje se može primeniti na sve aktere na lokaciji – vojska, policija, paravojne snage i civili.

Ja sam izabrao opciju br. 1. jer sam imao određeni cilj tj. četiristotine masovnih grobnica koje je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju prijavio u novembru 1999. godine Bezbednosnom savetu Ujedinjenih nacija. UNMIK se nije pozabavio okolnostima koje prate masovne grobnice i nije uspeo da obezbedi sredstva za finansiranje institucija u okviru uspostavljene administracije na Kosovu nakon konflikta koje su mogle sa lakoćom da dođu do relevantnih podataka.

Drugi koji su prikupljali podatke o mrtvima i nestalima izabrali su opciju br. 2–pogledajte listu.

Sledeće osobe su objavile dokumentaciju o mrtvima i nestalima na Kosovu:

1. Jusuf Osmani, Kosovo ,,Srpski zločini na Kosovu“

2. Josef Martinsen, Norveška ,,Kosovo Trilogija“ sastoji se od dve knjige, ,,Šta se desilo na Kosovu od 1998. do 1999. godine”, ,,Kosovo: Bunari smrti” i od dokumentarca ,,Proces nakon rata“.

3. Savet za odbranu ljudskih prava i slobode, Kosovo

4. LDK, Kosovo ,,Posledice rata na Kosovu 1998-1999.“

5. Fond za Humanitarno pravo, Beograd / Priština ,,Kosovska knjiga pamćenja“.

Napomena.

Kada su se srpske vlasti povukle sa Kosova, juna 1999. godine, prethodno su zaplenile sva dokumenta i arhive koje su postojale na nivou države i opština. Kada je UNMIK preuzeo kontrolu nad Kosovom, nisu imali nikakve zapise o stanovništvu niti arhive koje su mogle da im olakšaju formiranje lista nestalih i umrlih. Vlasti kao i ostali koji su se bavili pitanjem nestalih i umrlih u mnogome su zavisili od lista sastavljenih od strane međunarodnih organizacija kao što su Crveni krst, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i druge nevladine organizacije. Pošto su tri jezika korišćena (engleski, albanski i srpski) za kreiranje lista, one su donekle bile oskudne. Mnogi koji su dolazili i prijavljivali se nisu mogli da potvrde svoje podatke kao ni koga predstavljaju. Srpska vojska, policija i paravojne snage, koje su učestvovale u nasilnom progonu više od polovine civilnog stanovništva Albanske populacije, silom su otele sve oblike lične dokumentacije narodu kako ne bi mogli da dokažu svoju pripadnost na Kosovu. Pored toga, većina ljudi je opljačkana pre nego što je proterana sa Kosova.

Ovakva situacija je stvorila mnoge poteškoće kada su ljudi pokušali da se vrate jer nisu mogli da se odgovarajuće identifikuju pred novonastalom međunarodnom administracijom koja je evidentirala informacije o stanovništvu, kako o onima koji su se vratili iz inostranstva tako i o mrtvima i nestalima nakon konflikta.

Neslaganja u gore pomenutim dokumentacijama mrtvih i nestalih civila eventualno će biti razrešena kada istoričari prođu kroz sve zapise nastale od strane raznih organizacija i individualaca koji su doprineli prikupljanju podataka.

Veoma bitna stavka mog rada je bila da se iz mog registra među poginulima i nestalima odvoje vojna lica, policajci, pripadnici paravojnih snaga i naoružane civilne vojske Srbije. Pripadnici gorepomenutih entiteta su bili registrovani kod svojih poslodavaca i samim tim su, po mom mišljenju, jako dobro zbrinuti od strane odgovarajućih vlasti za koje su radili tokom konflikta u slučaju nestanka ili ubistva. Civilna deca, žene i muškarci koji se nalaze na spisku u mojim zapisima su oni koji su bili izloženi ratnim zločinima i koji su smešteni u četiristotine masovnih grobnica na Kosovu i u Srbiji. Za više detalja, pogledati sudske zapise i presude protiv Miloševićevog režima od strane Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, 2009. godine.

U knjizi Šta se desilo na Kosovu od 1998-99, uzeo sam u obzir da možda postoje neke greške u mojim zapisima i žao mi je zbog toga. Međutim, jako je bitno da što više ljudi pomogne da se obelodane sva zlodela koja su počinjena na Kosovu protiv civilne populacije .

Zatim je na istoričarima da u dogledno vreme donesu konačnu procenu postojeće dokumentacije i motiva koji stoje iza različitih prezentacija istih.