PREDAVANJE U NACIONALNOJ BIBILIOTECI PRIŠTINE

Kratka naracija o ratnoj dokumentaciji koju sam prikupio i predlog kako je korisno upotrebiti u budućnosti.

Zdravo i dobrodošli prijatelji.

Zašto radim ovu prezentaciju? Osetio sam potrebu da se pozabavim ovim problemom ratnih zločina jer, po mom mišljenju, ništa nije učinjeno kako bi se inicirao proces normalizacije odnosa između Albanaca, Srba i Roma.

Pod normalizacijom smatram postizanje dogovora oko događaja koji su se desili tokom rata/konflikta 1998-1999. godine. Raščišćavanjem, zajedno sa Srbima, sleda događaja može se otvoriti put ka novom početku. Početku koji je potreban i Kosovu i Srbiji.

Današnja omladina obe države ima jedinstvenu priliku da oblikuje sopstvenu budućnost kao i budućnost njihove dece i unučića — takva šansa se ne ukazuje često.

Sopstvenim edukovanjem, vi i mlađe generacije, preko moje internet stranice www.kosovotrilogy.com, možete otkriti istinu o ratnim zločinima koji su načinjeni i postaviti sebi pitanje zašto se ovim poglavljem vaše savremene istorije niko nije odgovarajuće bavio.

Šta više, ako se uskoro niko ne pozabavi ovim pitanjem, šanse za mir sa vašim susedima će nestati i zasigurno završiti situacijom ,,kvaka 22” tj. zbog ponosa i kako bi ,,sačuvali obraz“ naćićete se u bezizlaznoj situaciji.

Ovo predavanje je moj poslednji doprinos informisanju ljudi Kosova i pogotovo informisanju mlađih generacija.

Podelio sam ovo predavanje na dve celine:

Prva celina se bavi mojim otkrićima vezanim za ljudske žrtve.

Druga celina se bavi mojim iskustvima i naučenim lekcijama.

Takođe, podeliću sa vama svoj stav kako možete koristiti trilogiju kao osnovu prilikom potrage za zajedničkom istinom sa Srbijom.

Balkan mora da uspostavi zajedničku istinu oko ratnih zločina načinjenih na Kosovu 1998-1999. godine i odatle da dalje ili traži pomirenje i oproštaj ili da ,,zaleči rane” kao što je Juna 1999. godine Generalni sekretar Kofi Anan sugerisao nakon UNMIK-ovog preuzimanja Kosova.

Po mom mišljenu, mlađe generacije zaslužuju bolje šanse u budućnosti nego one koje su imali njihovi preci, koji su u poslednjih stotinu godina gradili svoje stavove na osnovu delimične istorije. Ova istorija nije prihvaćena od strane svih koji žive u istom regionu i može rezultirati odbojnošću.

Jula 1999. godine nazivali smo taj donji region Jugoslavija, koja je relativno uspešno bila bivša komunistička zemlja. Takođe, u Skandinavskim zemljama, mi smo primetili da su nevolje u Jugoslaviji počele tokom 1980-ih nakon Titove smrti i da su jako brzo eskalirale u pravi građanski rat. (naznačiti laserom ako je potrebno)

Prve nedelje jula 1999. godine, organizacija ,,Norveška Crkvena pomoć” pozvala me je na sastanak. Na sastanku, oni su prikazali svoj projekat hitne pomoći, koji im je dodeljen od strane UNHCR-a. Zadatak je bio da se izvade leševi iz bunara širom Kosova, da se identifikuju, da se pošalje izveštaj nazad Haškom tribunalu, da se tela sahrane i da se bunari očiste tj. ponovo vrate u funkciju. Odmah nakon povlačenja Srpskih civila i vojske sa Kosova u junu 1999. godine, brojne poruke su upućene UNHCR-u o leševima u bunarima.

Mnogo ljudi je nestalo juna 1999. godine, samim tim otkrivanje identiteta ljudi u bunarima je postalo prioritet. Haški tribunal i UNHCR su dali izjavu da se samo međunarodni timovi sudskih medicinara ili međunarodni timovi sastavljeni radi specifičnih zadataka mogu baviti mrtvim ljudina u masovnim grobnicama i na sličnim lokacijama.

Iskustvo stečeno kroz tri skorašnja konflikta ili rata u bivšoj Jugoslaviji sugerisala su da bi ovaj proces bio najbolji način da se izbegnu optužbe od strane lica uključenih u pronalascima.

Mojoj prezentaciji ,,Bunari smrti na Kosovu” u Grand hotelu, juna 2006. godine, prisustvovao je Dr. Prof. Hakif Bajrami, poznati istoričar. Nisam ga poznavao od ranije, pa mi je nakon moje prezentacije prišao i dao mi kopiju knjige ,,Albanska Golgota” autora Lea Frojndliha iz 1913. godine, sa kojom nisam bio prethodno upoznat. Leo Frojndlih je bio jevrejski novinar i publicista koji je živeo u Beču. Rođen je u gradu Bjelsko-Bjala u Poljskoj, tadašnjoj austrougarskoj monarhiji, i jedan je od retkih, pored Idit Daram britanske autorke i antropologa, koji je pisao o strašnim zverstvima nad Albancima na ovom području između 1912-1913. godine.

Sutradan, Salih Maqedonci, profesor engleskog i pisac, kojeg nisam poznavao od ranije, dao mi je englesko izdanje iste knjige.

Napisao mi je posvetu u kojoj me podstiče da napišem još jednu knjigu o Kosovu bez sugerisanja neke specifične tematike kojom bih trebao da se bavim u knjizi. Drugi prijatelji, kao što su Ridvan i Margita Pakaštica, takođe su me podsticali da napišem još jednu knjigu. Međutim, pošto nisam znao mnogo o pisanju, osećao sam se nesigurnim oko započinjanja nove knjige.

Nedelju dana kasnije, 2006. godine, kontaktirao sam direktora Agencije Kosovskog državnog arhiva. Dr. Jusufa Osmanija i direktora Istorijskog instituta, Dr. Jusufa Bajraktarija kako bih ih pitao šta je zvanična Kosovska vlada uradila povodom dokumentovanja civilnih žrtava u ratu 1998-99. godine.

Preciznije, šta je urađeno po pitanju četiristotine masovnih grobnica o kojima je glavni tužilac Haškog tribunala, Karla del Ponte, u novembru 1999. godine, podnela izveštaj generalnom sekretaru Kofi Ananu i Bezbednosnom savetu Ujedinjenih nacija.

Imajte na umu da je tada već sedam godina prošlo od rata. Informisali su me da ništa još nije učinjeno kako bi se istražila sudbina tih žrtava i da između ostalog nikakvi resursi nisu odvojeni od strane UNMIK-a ili vlade za takve aktivnosti.

Predložili su mi da pokrenem sopstveni plan kako bih došao do što više podataka i informacija jer svedoci su umirali, selili su se itd. a neophodno je da buduće generacije poseduju što više informacija o ratu iz 1998-99. godine i njegovom uticaju na populaciju.

Niko nije mogao da me spreči u ovome jer sam međunarodni građanin a Kosovo je pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Direktori Osmani i Bajraktari su učinili sve što su mogli u datom trenutku da mi pomognu, što je podrazumevalo izdavanje zvanične preporuke za moj projekat u ime njihovih nadležnih institucija.

Glavni izvori informacija:

Važan zadatak na početku mog projekta bio je pronalazak pouzdanih izvora čija verodostojnost kasnije neće biti dovodjena u pitanje.

Glavni izvori za mene postali su:

• ICRC – Nestale osobe vezane za događaje na Kosovu, Treće izdanje, 2004. godine

• ICTY (Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju/Haški tribunal)

• OMPF/UNMIK (Kancelarija za nestala lica i sudsku medicinu/ UNMIK)

• Fond za humanitarno pravo, Beograd, „Sudbina nestalih Albanaca na Kosovu“ (ekshumacije i obdukcije tela nađenih u masovnim grobnicama u Srbiji) , Novembar 2005. godine.

• OSCE, Kosovo: kako viđeno, tako rečeno – Analiza OEBS Verifikacione misije prvi i drugi tom Stanje ljudskih prava, Novembar 1999. godine.

• Martinsen, Josef (2006) „ Bunari smrti na Kosovu”

Pronašao sam ovih šest glavnih izvora informacija u koje sam imao puno poverenje i koji su bili međunarodno priznati. Za mene ovo je bilo ključno za prihvatanje ovog zadatka.

Kao dopunske izvore i izvore kontorle kvaliteta, koristio sam:

• SOLJPS (Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda, Priština)

• Opštine Kosova

• HRW (Human Rights Watch) – neovisna, nevladina organizacija koja se zauzima za zaštitu i promovisanje ljudskih prava

• MKG (Međunarodna krizna grupa, Brisel)

• NPWJ (No Peace Without Justice) – međunarodna nevladina organizacija

• Predmet br. IT/99/37/PT Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 2001

• Predmet br. IT/05/87/PT Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 2006

• “Svedočanstvo o Kosovu“ (Hell mountain) (2003) autor: Svetlana Đorđević

• ,,Milošević u ratu i u Hagu“ (dokumentacija iz sudskih postupaka tokom tri godine) autor: Nilsen, Kjel Arild (2007) Norveški novinar i publicista.

• „Privatizacija na Kosovu: Međunarodni projekat 1999 – 2008. godine“, autor: Rita Augestad Knudsen

 

Prvih sedam navoda su povezani sa ubijanjem civila i izjavama vezanim za opštu situaciju tokom rata od 1998 – 1999. godine.

Osmi navod je knjiga napisana od strane srpkinje koja je pet godina živela u Kosovo Polju i bila vozač taksija od 1994. do 1999. godine. Njeni opisi o dešavanjima u tom periodu potvrđuju ugnjetavanje i zlodela učinjena nad kosovskim Albancima. Zbog progona i pretnji smrću koje je dobijala nakon izdavanja knjige u Srbiji, pruženo joj je utočište u Norveškoj.

Deveti navod se odnosi na Norveškog novinara koji je tri godine prisustvovao suđenju bivšem predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću u Hagu. Njegova knjiga predstavlja dobru sliku tadašnjih događaja i potvrđuje terenske nalaze.

Deseti navod se odnosi na proces privatizacije koji se desio na Kosovu od 1999. do 2008. godine i podržava moje skeptično viđenje UNMIK-a i političkog vođstva na Kosovu tokom godina.

Moji pronalasci i priče o ratnim zločinima su jedan od doprinosa u potrazi za istinom o tamošnjim događajima.

Zajedno sa ostalim međunarodno priznatim dokumentima i sudskim postupcima, kao i presuda Haškog tribunala, moja ,,Kosovska trilogija 1998 -1999“ će oblikovati viđenje počinjenih ratnih zločina, žrtava i počinilaca.

Epilog

Ovaj deo prezentacije se odnosi na moje lično iskustvo i mišljene nakom višegodišnjeg kontakta sa ljudima na Kosovu, u Srbiji i Makedoniji. Takođe se odnosi i na članke i izveštaje o stvarnim događajima podnetih od strane novinara i izveštača tokom godina.

Hteo bih da spomenem dvoje ljudi. Jedan je Marciej Zaremba, novinar Švedskih novina ,,Dagens Nyheter“ (DN.se), koji je napisao četiri interesantna članka na švedskom, pod nazivom ,,Koloni Kosovo” i koji su 2007. godine prevedeni na engleski jezik. Ovi članci govore o njegovom iskustvu i pronalascima tokom UNMIK-ovog čuvanja Kosova.

Isto tako, hteo bih da spomenem novinarku Ritu Augestad Knudsen, koja je napisala „Privatizacija na Kosovu: Međunarodni projekat 1999 – 2008. godine“, knjiga koja je izdata od strane Norveškog instituta za međunarodne poslove i koja govori o ,,propasti, skoro kompletnom neuspehu i ekonomskom krahu tokom pocesa privatizacije na Kosovu.”

Po mom mišljenu, Ujedinjene nacije i ljudi sa Kosova su imali jedinstvenu priliku da oforme funkcionalnu i pravičnu državu.

Nažalost, Kosovski narod nije uspeo da izabere odgovarajuće političare nakon rata 1998-99. godine i Ujedinjene nacije nisu uspele da održe kontrolu nad ljudima koje su postavili na čelo tokom godina. Preciznije, ljudi koji su predstavljeni kao nadolazeći političari nisu imali potrebne kvalifikacije za formiranje države ,,od nule” i narod na Kosovu nije bio psihički spreman za izbor odgovarajućih ljudi. Odlučili su se da slede stare šablone.

Između ostalog, Ujedinjene nacije nisu olakšale formiranje nove države bazirane na demokratskim idealima u saglasnosti sa zakonima i pravosuđem.

Tačnije, UNMIK je dostavio osnovnu strukturu buduće države i napravio je planove za infrastrukturu kao što su putevi, navodnjavanje i dovod struje ali nisu uspeli da je ispune sa odgovarajućim stavovima ili su je ispunili sa nedemokratskim praksama.

Razvijanjem države koja za osnovu ima demokratske ideale kao što su ljudska prava i sloboda građana, i koja počinje jednakim pravima za sve, postiže se poštovanje zakona i pravda za sve.

Želeo bih da vam ispričam nešto o stanju Norveške nakon Drugog svedskog rata 1945. godine. Imali smo mnogo političkih partija koje su sačinjavali ljudi koji su ili učestvovali u samom ratu ili su bili zarobljenici Nacističke Nemačke i svi su tvrdili kako znaju šta je potrebno kako bi se ponovo izgradila ratom uništena Norveška.

Međutim, shvatili su da bi trebalo da udruže sve svoje pozitivne napore kako bi ponovo izgradili državu i kako bi pomogli narodu.

Političke vođe su se dogovorile da u narednih pet do deset godina ostave po strani sve svoje nesuglasice i da im glavni fokus bude na inicijativama, idejama i naporima uloženim u dogovorene planove. Svi političari su uglavnom izbegavali pažnju javnosti i nisu zloupotrebljavali svoj položaj u vladi i parlamentu.

Ali vratimo se na one koji su preuzeli vlast juna 1999. godine, UNMIK, i osobi na čelu UNMIK-a, šefu civilne misije Ujedinjenih nacija za Kosovo i Metohiju,

Dr. Bernaru Kušneru koji je postao prvi od sedam ,,božijih” vladara, kako su ih ljudi zvali. On je imao svu moć na Kosovu, iako nikada nisam video niti čuo ništa o kontroli ili proceni pozicije specijalnog predstavnika Generalnog sekretara.

Znao sam iz iskustva, i Generalni sekretar Kofi Anan i Ujedinjene nacije su trebale da znaju iz iskustva, da ako podariš moć jednoj osobi bez ikakvih načina kontrole, ta osoba je osuđena na propast.

Ujedinjene nacije su imali odeljenje za internu reviziju ali ono nije funkcionisalo kada se ticalo kontrole ,,bogova” ili ,,malih kraljeva” u okviru administracije.

Biti svemoćan ima opojan uticaj na ljude, to je skoro kao zakon fizike, oni počnu sebe smatrati ,,više jednakim” u odnosu na druge, koristim termin iz knjige Džordža Orvela ,,Životinjska farma”.

Dr. Bernar Kušner, prvi specijalni prestavnik Generalnog sekretara, je prvi prekršio prethodno postavljenje uslove Ujedinjenih nacija i međunarodnih zakona o ponovnom formiranju funkcionalne države. Preciznije

formiranje države koja se bazira na demokratskim idealima kao što su ljudska prava i sloboda naroda koji uvek počinju jednakim pravima i poštovanjem zakona i pravosuđa.

Kušner je na neki način postavio šablon za sve nadolazeće specijalne predstavnike Generalnog sekretara, i po mom mišljenju njegove najveće greške su bile:

1. Davanje licence Monaku za prvu Kosovsku mobilnu telefoniju bez predhodnog postavljanja međunarodnog tendera. Na ovaj način on je poručio ,,Mogu da radim šta god hoću, ja sam iznad zakona”.

2. On je uveo zakon o pružanju imuniteta (X) svim međunarodnim predstavnicima Ujedinjenih nacija i ljudima koji su radili za Ujedinjene nacije na Kosovu, što je narednih godina dostiglo broj od oko šezdeset hiljada ljudi, koji su postali van domašaja zakona i pravde.

Ljudi koji su postavljeni da sprovode pravdu i zakone su bili prvi koji su se postavili iznad tih zakona i to im je dalo ,,dozvolu za krađu i otimanje”.

Korupcija je procvetala u takvom okruženju.

3. Ovakav tragičan početak je dozvolio praktično upravljanje državom sa skoro nikakvom transparentnošću, što je, po mom mišljenju, rezultiralo promovisanjem pohlepe i korupcije u svim formama.

Ove tri tačke su postale kameni spoticanja za ,,gradioce države”, za koje iskreno smatram da su dali sve od sebe ali su ostavljeni po strani ili su zaobiđeni od strane političara i birokrata sa skrivenim motivima.

Političari na Kosovu nisu sarađivali kako bi formirali funkcionalnu državu. Umesto toga, oni su se međusobno borili na svim nivoima, bukvalno pucajući jedni na druge.

U Norveškoj, kao što sam prethodno pomenuo, političari su sarađivali kako bi formirali čvrstu osnovu za dalji razvitak države i naroda, a transparentnost njihovih postupaka je bila ključna.

Marciej Zaremba, novinar ,,Dagens Nyheter“ u Švedskoj, napisao je četiri članka 2007. godine na temu ,,KOLONI KOSOVO”. Oni nam pružaju neophodan uvid kako bismo razumeli kako su stvari trebale da se odvijaju.

To se savršeno uklapa sa mojim iskustvom stečenim nakon razgovora sa ljudima i čitanja novina i gledanja televizije u protekih četrnaest godina. Njegovi članci su istakli širok spektar stvari koje su krenule po zlu na Kosovu ali su ga kritičari efikasno ućutkali.

Takođe, veoma preporučujem izveštaj Rite Augestad Knutsen „Privatizacija na Kosovu: Međunarodni projekat 1999 – 2008. godine“.

Vreme za vas, mlađu generaciju i ljude zainteresovane za promene na Kosovu, tek dolazi i ovakva šansa vam se verovatno neće ponovo ukazati za života.

Gledajući vašu trenutnu političku situaciju primećujem nastavak prisutnosti neodgovarajućih političkih predstavnika. I kao što sam pre napomenuo, sada je vaša šansa da se uključite i preuzmete inicijativu u formiranju vaše države za vašu decu i unučiće. Državu koja će biti formirana na transparentnosti i poštovanju zakona i pravde za sve.

Bil Klinton je izjavio sledeće tokom svoje posete Kosovu nakon rata:

Mi smo dobili rat za vas ali vi sada morate da postignete mir sa vašim komšijama.

Sledeće reči su ključne ako želite da postignete mir sa komšijama i da imate pravednu državu:

Jednaka prava, komunikacija, pregovori, tolerancija, razumevanje i kompromis.

Silovanje žena na Kosovu tokom rata 1998-99.

Stvar od ključne važnosti – na koju bih želeo da se skoncentrišete na momenat su ženske žrtve tokom rata ,,silovane žene” koje su od rata nastavile patnju i koje nisu dobile njihovo očigledno pravo na penziju. Pravo koje je jako potrebno njima i njihovim porodicama.

Kosovo je napustilo žene koje su ostale u svojim domovima tokom rata, koje su brinule o svojoj deci, o hrani i ostalim potrepštinama dok su muškarci pobegli u skrovišta. To je stid i sramota.

Po mom mišljenju ovo je pitanje časti za Kosovo.

Vaša vlada i parlament olako prihvataju tu sramotu kao da se ne tiče njih samih.

Premijeru i Predsedniče države ili organi državne uprave, dajte ovim ženama i njihovim porodicama pristojna sredstva za opstanak kao što i zaslužuju. Ne krijte se iza birokratskih izgovora.